Ne može ništa u silu Boga.
Bila je Badnja večer. Svaku prethodnu dočekala bih u ponoć negdje oko Katedrale, topla i rumena od kuhanog vina i zime. Ovu ponoćku dočekala sam pod jorganom. Misli mi trčale neki maraton. Fuck it. Spavanje je svakako precijenjeno.
Imbecilnost u ženi je blagoslov, rekla je Jane Austen. Genijalno i tačno. Doduše, tanka je linija između genijalnosti i ludila. Ona je ipak svojevremeno gurnula glavu u rernu. Nisam genijalna, a glavu nisam mogla da gurnem ni pod jorgan.
Ustala sam i prosula malo čarobnog napitka iz flaše sa naljepnicom Tri bele koze (koje nisu roze) u vinsku čašu, pojačala grijanje, pripalila cigaretu i skupila se u fotelji. Premotala sam u mislima neke poglede, zaželjela zagrljaje, iskonstruisala u glavi susrete koji se još nisu ni desili. Vratila sam se u krevet, iako ni san, ni zagrljaji ne mogu na silu.
Spavala sam u nekom polusnu i probudila se umorna. Satić sam potrošila na spremanje, došetala se do posla i uz prvu jutarnju kafu pročitala američki Cosmopoliten i Vogue. Tako je, ne trujem se lokalnim medijima. Ni njegove medijske nastupe ne pratim otkad ih ja ne režiram.
Božić je. Danas bih dan provela kod Ivane. Jeli bismo sarme, keške, pite i kolače za velikim stolom od trešnjinog drveta. Pili bismo rakije koje njena mama pravi od svega što raste u njihovoj bašti. Smjenjivali bi se razni prijatelji, smijeh bi se prolamao kućom, jer kod njih se samo dolazi i dolazi. Svaka nova postava gostiju bila bi izgovor za još jednu sarmu, još jednu čašu. Svako malo bi ušao njen tata sa nekim „maksuz“ za nas pićem. Sjeo bi kratko da kaže kako je kuhao gulaš cijeli dan i kako zbog mene u gulašu nema svinjetine. Ispričao bi nam poneku anegdotu iz vremena kad se družio sa Željkom Samardžićem. I tako do sitnih sati kad bi smo se povaljali po sobama. Tišinu pripitih i sretnih glava uronjenih u mirisne jastuke prekinuo bi poneki par bosih stopala na putu između kupatila i sobe. Ni to ne može na silu.
Ove godine ništa ne može. Od toliko NE MOŽE smrznulo mi srce. Zamišljam kako mi bockave ledenice stežu prsa, pa srce nema više kud, puknut će na hiljadu komadića.
Ništa lijepo ne može na silu. Ni ljudi silom ne mogu postati lijepi. Moj problem je što uvijek, baš uvijek ljude zamišljam boljim nego što to oni jesu. Mudrace tražim tamo gdje ih nikada neće biti. Uljepšavam ih iznutra, precjenjujem ih.
Što bi Balašević rekao: Ljude katkad precjenjujem jer me je sramota da imam posla samo sa jeftinima…
Mudraci su uvijek prerušeni. Ne moraju imati sedam diploma, pedigre, bradu, sijedu kosu ili ime koje odjekuje. Mudraci su prerušeni u moju Olgu koja svaki dan nahrani dvadeset mačaka i dva psa. Olga često preskoči vlastiti obrok, ali njene životinje su debeljuškaste i sretne.
I dok sam ga slušala kako s druge strane slušalice užasno kašlje i nju pored mene koja, izvijajući se u stolici, dobacuje: Treba li te potapšati po leđima?, pade mi na pamet jedna mudrost moje Olge.
Popile smo kafu, ja sam doživjela mali raspad sistema, plačkava pričala šta me tišti, a ona mi okrenula šolju da vidi šta piše unutra. Prava psihološka seansa.
I kaže: Šta se sekiraš bona? Evo ga, devetka, pobjeda. A te što mu se “podastiru”, slušaj me ovamo, KAD SVE U ŽIVOTU POSKUPI, PIZDA POJEFTINI!!! Al’ ne može ništa u silu Boga, jer neće on niđe.
