U petak večer sam se sručila u krevet mrtva umorna, ali s primisli: Sutra će biti moj dan. Kozmetički salon, pa frizerski salon, pa ručak i kafica negdje u gradu, do prvog mraka. Onda idem doma da se ušuškam u ljubav i dekicu, Netflix i neku super klopu.
Nećeš šta hoćeš, a posebno nećeš kad hoćeš!
Dan je bio potpuno suprotan od toga.
Spavala sam onim snom koji je sve samo ne spavanje. Ovo mi je prešlo od ljudi oko mene. Ja sam nekad spavala, ali oko mene su svi budni u svaka doba. U šest i kusur odlučim ustati i dovršiti neki poslić. Skuham kafu i čaj, palim grijanje i laptop. Provirim kroz prozor, mokar je beton, po brdima bijelo. Opet zima. Savršeno za spori i odmarajući tempo.
Završim posao, kafu i čaj. Spremam se. Imam jednu obavezicu koja uključuje malo čekanja i jednu koja uključuje malo vozanja. A onda, TA RA, me, myself and I!
Inače sam jedna od onih sretnih osoba koja dođe na pun parking i za minutu nađe slobodno mjesto, uđem u butik i kupim zadnji komad neke krpe, pomislim na nešto lijepo i ono se desi…
Danas mi je karma rekla MRŠ!
Ovo malo čekanje pretvorilo se u Čekajući Godoa, a ja sam se pretvorila u santu leda. Kratka vožnja oduži se toliko da mi je već prvi kilometar bilo jasno da i kozmetički i frizerski otpadaju.
Vozim tako sve 50 na sat i usput zovem svoju kozmetičarku da se izvinjavam i molim je najljubaznije na svijetu da me ipak primi. Kaže hoće, stići će sve ako budem tu za deset minuta. Kontam, možeš ti to i stisnem malo gas!
Univerzum mi se nasmija u formi policajca koji mi maše da zaustavim auto, a ja sa sve telefonom u ruci. Objasnim mu da kasnim i da sam javljala da kasnim i ok mi je da piše kaznu, ali čovjek piše i piše i piše i 20 minuta piše.
Sad je već i meni i kozmetičarki i nekoj Azijatkinji koja se bunila što je auto parkiran na trotoaru, dok joj ja na našem govorim: „Nemoj me i ti je….ti! Drotovi naredili da tu stanem!“, potpuno jasno da odavde mogu samo na tretman kod Krišne.
Kad je konačno napisao kaznu, upozorio me da mi vozačka ističe u julu i registracija iduće sedmice. Pobunila sam se: „Trebali ste mi vi da mi kažete sve to. Bez vas ne bih znala. Rekoh li ja da kasnim, a vi usporili s tim piskaranjem.“
Sjedoh u auto bijesna, na sebe ponajviše. Telefon zvoni i vidim ime moje kozmetičarke. Uradiće mi jedan barem od tretmana koje sam planirala. Dođoh do salona, jedva. Kad sam napokon ušla, srušila sam neku lampicu; ja koja nimalo ne volim šeprtljave ljude, srušila nešto.
Odatle sam otišla pravo kući, jer da sam još negdje krenula, slomila bih nogu.
Ugrijala sam se tek satima nakon ulaska u stan.
Sve ovo što sam napisala nije bio povod, nego uvodu ono što sam fakat htjela reći.
Nidžara Ahmetašević mi na pameti. Novinarka, aktivistica, borac za ljudska prava. Uz duboki naklon borbi koju vodi sa mizoginim, homofobnim, da ne kažem fašističkim društvom, današnji incident u Zagrebačkoj ulici nije mi se činio ni dostojnim njene borbe duge 25 godina, ni novinarske profesije, ni nje kao žene.
Vozila su bila nepropisno parkirana na trotoaru, kao i svaki dan na tom mjestu (znam to, prolazim upravo tim putem dva puta dnevno), ona upozorila policajce na to, oni počeli pisati kazne. Misija ispunjena.
Šta da se snimi tu? Šta je tu spektakularno da bi se snimalo?
Dva policajca koja ne nose masku na ispravan način? Ne nose. Ni oni, ni 90 posto građana. Ukoliko baš želiš tjerati tu vrstu pravde, uslikaš dva kruškasta policajca i još pet građana sa nepropisno stavljenim maskama i odeš to pokazati recimo Katici (ministar MUP-a).
„Loš su primjer ministre, sankcioniši ih!”
Dva policajca koji su Nidžaru na kraju priveli su persone nedostojne te uniforme. Oni na snimku pokazuju da ne znaju da je na otvorenom dozvoljeno snimanje, demonstriraju silu vukući Nidžaru za ruku, ne nose maske ispravno, prijete joj autoritetom uniforme i značke i rečenicama: „Jer sam ti ja tako rekao!“ i na kraju je silovito hapse nazivajući je budaletinom i govoreći da za takve ima Jagomir.
Šta su policajci u ovoj priči? Negativci, naravno.
Šta je Nidžara u ovoj priči? Blesava, naravno.
Jesam li ja danas bila manje blesava od Nidžare? Jok! Samo što na moju verbalnu opasku kruškasti policajac nije imao komentar, a imao je puno pravo da me kazni. Iako me zaustavio na nepropisnom mjestu, iako je također nosio masku na bradi, iako nikad neće zaustaviti određena vozila po gradu, jer ne smije, imao je razlog da me kazni, a ja nemam potrebu da se s njim obračunavam. Poručit ću Katici da to uradi za mene, ipak mu je šef.
Vjerujem i znam da je moć pera i dalje na snazi, da moć uma nikad ne izlazi iz mode.
Naravoučenije: Ne raspravljaj sa budalom, svuče te u svoje blato, pa se svi isprljamo u toj kaljuži, ne zna se poslije ko je budala, a ko samo blesav.
