Četvrti je mjesec 2020. godine. Karantena. Korona. Pao je mrak. Rezimiram dan i gledam svoj prošlogodišnji dnevnik u nadi da ću u njemu naći neku inspirativnu misao koja nije agresivna, jer sve što bih sad željela istinski napisati poprilično zahtijeva da nekog nabijem nogom. Umjesto toga, njemu sam jutros rekla „mrš“. Zaslužio je sigurno, ako i nije, sutra će.
Osjećam da malo pretjerujem s ‘konstruktivnom’ kritikom, pa bih da za promjenu ne budem toliko ekstrovertna i da ne kažem sve što mi je na pameti. Njemu sam ipak nabrojala sve što me nerviralo od ranog jutra. Politika, pa neki njegovi potezi, pa loše vijesti posvuda, pa na kraju „gdje je sunce“, iako je već tada virilo iza pufnastih oblaka. Pažljivo me saslušao.
„Svjetska, a moja.“ To mu komentar.
Šta da mu čovjek radi. Da ga ljubim preko žice, ne ide. Kažem „mrš“, on na to „i ja tebe“, i tako smo krenuli u dan.
Izoliraj se i umno, kad si već u karantenu.
Kažem ja to sebi više puta na dan, ali… Fino je meni rekla jedna profesorica na fakultetu: „Na guzicu bi ti, kad ne bi na usta…“ Doduše, njoj sam bila simpatična, jer je gora od mene, pa je komentar i tada, kao i sada, zvučao pozitivno.
Natrag u tok mojih misli. Subota je. Danas sam šetala s mamom i tatom, u povratku nas je mama pitala jedno deset puta šta ćemo za ručak. Umrtvljena od proljeća i šetnje, nisam se oglašavala. Ona i tata naizmjenično daju i odbacuju vlastite ideje. Natur šnicla mi se učinila odličnim ručkom. Trenutak poslije odbacuju tu ideju, prebacuju je za nedjelju. Na pola uha sam slušala ostale prijedloge. Znam da smo stali ispred mesnice, pa pekare, a kući sam se ubrzo našla u kuhinji s mamom. Kratak dogovor i već sam slagala musaku, dok je ona radila nešto drugo.
Zmajica i strašno autoritativna žena. Proviruje u kuhinju svako malo i dobaci poneki komentar poput: „Uvaljaj taj krompir malo u brašno.“ Smijem se u sebi i mislim kako sam musaku do sada napravila barem 300 puta. Nema veze. Majka! Navikla sam da ona zna najbolje. Noć prije mi je pred spavanje nekoliko puta rekla: „Uzmi deku preko tog jorgana.“ Kad kažem da mi je bilo vruće prethodnih noći s tom dekom koju je uporno ostavljala na mom krevetu, ona ima komentar: „Nije ti bilo vruće, bilo ti je super.“ Ok. Bilo mi je super, jer ona tako kaže.
U kući u kojoj se svi dovikuju iz sobe u sobu teško je upratiti tok vlastitih misli, ali tu za kuhinjskim pultom, dok slažem musaku razmišljam kako smo nas dvoje te zime najavili da ćemo doći na vikend kod mojih roditelja. On, čije ime više ne izgovaram, trebao ih je upoznati. Rekla sam to svojima sedmicu unaprijed, ne znajući tada da je pored njega nemoguće napraviti plan za sutra, a kamo li za sedmicu unaprijed. Posvađali smo se u toj sedmici nebrojeno puta. Zbog čega, ne znam više ni reći.
Mama me i tih dana konstantno ispitivala šta će kuhati, davala prijedloge, mijenjala ih, i tako u krug. Ovo je u kući mojih roditelja glavna stvar u svakom danu – šta će se jesti. A tek kad imamo goste. Ih…
Otkazivala sam i zakazivala dolazak kod mojih tri puta. Moji su, sve razumiju. Kad otkažem, on se naljuti, moji razumiju. Kad ponovo kažem mami da dolazimo, on se opet naljuti iz nekog lijevog razloga, pa ja opet otkažem. Na kraju smo otišli na prepad. Iz auta sam nazvala mamu i rekla da smo tu za pola sata. Koji put mi je opsovala mater i rekla da je pravila samo musaku. Ja je ubjeđivala kako je to ok i da ne brine. Pa tu smo da se družimo. Ahaaa… Kad imaš normalnu osobu pored sebe, da. Ja sam, međutim, dobila vikend prijekih pogleda na svaku treću izgovorenu rečenicu, još malo svađa kad se svi povuku u svoje sobe na spavanje… i tako…
Sutradan je mama napravila gozbu da ispravi „siromašnu“ musaku, ali tog se menija ni ne sjećam. Sjećam se da sam na putu svojoj kući zaspala u autu, dok je on vozio. Bila sam premorena od vikenda u kojem sam potrošila i zadnji atom snage da njemu stvari učinim laganim. Dugo me je poslije ubjeđivao da je to bio sjajan vikend i kao dokaz pokazivao fotografiju nastalu pola kilometra od roditeljskog doma. Na slici je on ispred nekog provodnika za struju, koji je iz daleka ličio na Eifelov toranj. Tako nekako je i nazvao sliku kad ju je stavio na FB. Trebao ju je nazvati „duševna apokalipsa“. Izašli smo u tu šetnju, kad je nastala nesretna fotka, zato da bih sklonila neugodne scene ispred očiju mojih roditelja. To je ujedno i jedna od posljednjih fotografija koju mi je poslao po ko zna koji put, kao dokaz „sreće“. Poslao ju je samo nekoliko dana prije nego što sam saznala da je napravio dijete nekoj djevojci, koja sasvim sigurno ne zna da je jedna od njegovih posljednjih poruka meni glasila: „Dođi svojoj kući, dođi u svoj krevet. Čekam te.“
Musaku sam danas jela prvi put nakon tog velikog vikenda. Nije mi stala u grlu. Poslala sam poruku ovom kojeg sam jutros mršnula preventivno. Smijao se. Kaže da me voli. Vjerujem mu. S njim ne jedem musaku.
